PRAVO NA PRIVATNOST U RADNOM ODNOSU I EVROPSKA KONVENCIJA O LJUDSKIM PRAVIMA

Abstract

Pravo na privatnost u radnom odnosu i zaštita privatnosti radnika uopšte dobijaju sve veći značaj u savremenom društvu zasnovanom na informacijama i znanju. U uslovima tektonskih promena u svetu rada, koje obuhvataju savremene tehnologije i oblike komunikacije, menjaju se i oblici nadzora i kontrole koje poslodavci vrše u procesu rada. Novi oblici nadzora i kontrole preko kojih poslodavci vrše upravljačka ovlašćenja u radnom odnosu obuhvataju različite oblike elektronskog nadzora korišćenja računara (npr. pristup internetu, elektronskoj pošti), telefona i mobilnih telefona, video-nadzor, praćenje lokacije na kojima se zaposleni nalaze i tako dalje. Savremeni pravni sistemi se suočavaju sa sve većim izazovima u uspostavljanju odgovarajućeg nivoa ravnoteže između zaštite osnovnog prava na privatnost radnika, s jedne strane, i imovinskih prava i prerogativa upravljanja poslodavaca, s druge strane. U tom pravcu se sve češće postavljaju dileme o dozvoljenosti mešanja, odnosno zadiranja poslodavaca u privatnu sferu radnika, kao i o granicama takvog mešanja. U ovom radu, pravo na privatnost u radnom odnosu analizirano je kroz prizmu propisa Saveta Evrope (pre svega čl. 8. Evropske konvencije o ljudskim pravima) i jurisprudencije Evropskog suda za ljudska prava. Autori se osvrću na dva važna pitanja: obim prava na privatnost u kontekstu radnog odnosa i obim zaštite od ometanja prava na privatnost radnika.