АУТОНИМИЈА ВОЉЕ КОД УГОВОРА И ФРАНШИЗИ - САВРЕМЕНИ МПП АСПЕКТИ ВАНУГОВОРНЕ ОДГОВОРНОСТИ

Abstract

У овом тексту аутори врше анализу о положају слабије странке код уговора о франшизи из међународног приватно-правног аспекта. Анализа је усмерена ка утврђивању могућности самих странака код уговора о франшизи, поред избора меродавног права о њиховим договорним односима, да могу да одаберу и меродавно право за њихове вануговорне односе. У домену одговорности за проузроковану штету о људском понашању суди се на основу ефеката тог понашања. 1 Као прeмиса од које полазе аутори је допуштеност избора меродавног права за вануговорне односе сaгласно регулативе РИМ II са једне стране и условљавањa ex ante избора меродавног права са посебним условима. Аутономија воље је назив избора меродавног права, колизиона норма или правило међународног приватног права – синоними који дозвољавају странкама да одаберу право државе као меродавно у односу једног односа са страним елементом. 2 Шта се услова тиче, њих аутори анализирају из аспекта потребе заштите слабије странке код уговора о франшизи. При томе, аутори дају и комплетан преглед теоретских ставова у односу питања да ли су у сваком случају уговори о франшизи адхезиони уговори или па, постоји и могућност за њихово преговарање. За тај циљ, аутори нуде и компаративан преглед уговора о франшизи са једне стране са уговорима о изнајмљивању возила (rent-a-car), са једним циљем - да укажу на разлике које постоје и између уговора у којима постоји слабија странка (поред уговора за запошљавање, потрошачких уговора и уговора о осигурању).