Право на партиципацију и представљање радника у одлучивању код послодавца: могучности да се попуне празнине у остварувању права радника или претња да се умањи улога синдиката?

Abstract

У савременом корпоративном менаџменту социјални дијалог између радника, односно њихових представника и послодаваца, добија све већи значај у односу на традиционално хијерархијско управљање, доприносећи повећању индустријске демократије на радном месту. Радници који су укључени у процес доношења одлука о питањима која их се тичу, обично су задовољнији и продуктивнији у свом послу у односу на оне који само слушају и поступају по налогу без могућности да утичу на доношење одлука. Ово су основне идеје на којима се гради право на учешће радника у доношењу одлука послодавца, које је подигнуто на ранг основног права предвиђеног важним инструментима о људским правима као што су Европска социјална повеља (ревидирана) и Повеља о основним правима у ЕУ. Међутим, постизање пуног потенцијала партиципације и суштинско остваривање партиципативних права радника зависи од начина заступања радника код послодавца. Дакле, није битно да ли ће се та права остваривати преко једног „канала“ заступања (на пример, раднички савет или синдикат) или преко два (радничко веће и синдикат) и да ли ће правни оквир тежити моделу „кооперативног” партнерства (са наглашеном улогом права на консултације) или „конфликтног” партнерства (са наглашеном улогом права на колективно преговарање). У условима глобалног пада синдикалне густине и чланства у синдикатима, посебно у приватном сектору, такође је важно какав ће бити међусобни однос и расподела одговорности између различитих репрезентативних структура радника код послодавца. Поред општих теоријских напомена о праву на учешће и моделима заступања радника, рад се посебно осврће на правни оквир партиципације и заступања радника у остваривању партиципативних права у македонском контексту.