SPOR PUNE JURISDIKCIJE U UPRAVNO-SUDSKOM POSTUPKU – PRAVILO ILI IZUZETAK?

Abstract

Upravno-sudska zaštita posebno je važna tema koja se tiče interesa fizičkih i pravnih lica i javnih organa pri postupanju u upravnim stvarima, ali i upravnih sudova kao kontrolora zakonitosti konačnih upravnih akata. S obzirom na činjenicu da je upravni spor poslednja instanca u kojoj se odlučuje o formalnoj i materijalnoj zakonitosti konkretnih akata, ono što stranke očekuju je da se njime obezbedi efikasna i delotvorna sudska zaštita. Naime, stranke očekuju da Upravni sud donese pravosnažnu odluku koju će nadležni organ izvršiti u roku od 30 dana. Međutim, u praksi postoje primeri kada nadležni organ odlučuje da donese odluku kojom ne poštuje uputstva navedena u presudi. Predmet analize ovog rada je pitanje da li je dovoljno efikasno obezbeđena pravna sigurnost stranke da samo Upravni sud odlučuje u sporu zakonitosti i da pritom donosi anulativnu presudu. Ili se ukazuje potreba da Upravni sud treba sve više da odlučuje u sporu pune jurisdikcije i da odlučuje donošenjem punovažne odluke, pri čemu će u potpunosti zameniti osporeni upravni akt? Za ovakav stav postoje argumenti za i protiv (pro i contra). Ipak, u skladu sa evropskim principima, preovladava stav da spor pune jurisdikcije u kome će sud odlučiti, na osnovu prethodno sprovedene usmene rasprave, tokom koje je sam utvrdio činjenično stanje postaje pravilo, a spor zakonitosti postaje izuzetak. Na osnovu gore navedenog, može se videti da smo u radu upotrebili komparativni, istorijski i normativni metod. Konkretno, da u odnosu na uređivanje vrsta upravnih sporova, što adekvatnije potvrdimo hipotezu da se u upravno-sudskom postupku sve više stavlja akcenat na spor pune jurisdikcije. Sve to ukazuje na neophodnu potrebu izmena i dopuna Zakona o upravnom sporu u Republici Makedoniji u pogledu detaljnijeg uređivanja usmene rasprave i spora pune jurisdikcije.